• Branislava Majstorović

Odgovornost je tvoja




‘Izvini, samo da odgovorim na poruku.’

Sedim ušuškana u mekane jastuke u lokalnom kafiću dok drugarica spušta torbu i kucka SMS. Po osmehu vidim da se dopisuje sa muškarcem.

(Ne)Strpljivo čekam da mi ispriča.

’Ma,’ počinje ona, ’sećaš se onog lika od prošlog leta sa kojim sam se viđala? Ponovo smo u kontaktu.’

’Lepo, on ti se sviđa?’

’Da. Sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali da se viđamo. Čini mi se da se komunikacija nekako izvitoperila…’

’Kako misliš, izvitoperila?’ pitam ja začuđeno.

’Pa, jednostavno smo prekinuli kontakt. Viđali smo se neko vreme, ali sa velikim pauzama. Uglavnom smo komunicirali SMS-om i onda smo prestali i to…’

’Aha. A kako ste opet počeli?’

’Zvao da me pita nešto u vezi sa poslom. Da se ’konsultuje’, i malo po malo… počeli smo da izlazimo.’

’Opa! I?’

’Juče smo bili na večeri.’

’I?’

’I, dovezao me kući.’

’I?’

’I ništa. Jutros mi je poslao poruku ’Dobro jutro.’ Nisam baš sigurna šta hoće. Taman pomislim da ćemo preći na sledeći nivo… vrlo mu jasno dajem do znanja da bih, i on se povuče. Ne razumem, da li mu se sviđam… Šta ti misli?’ pita dok uzima telefon da pročita pristiglu poruku i odgovori na istu.

I dok je ona preokupirana telefonom, ja se prisećam razgovora koji sam vodila sa jednim klijentom početkom godine:

’Kako se vama čini ta njena poruka?’

’Pa…mislim da bi ona htela da ja budem eksplicitan u namerama….’

’A šta vas sprečava da budete eksplicitni?’

’Pa mogućnost da nisam u pravu. Šta ako grešim? Šta ako ja napravim taj korak i ona me odbije?’

’A mislite da bi mogla da postoji ta mogućnost?’

’Pa uvek postoji ta mogućnost!’

’To je tačno, postoji. Mene samo buni zašto bi ona bila u takvoj komunikaciji sa vama ukoliko to ne želi?’

’Pa ne znam, možda je luda!’

’Ako sam dobro razumela vi se sa tom devojkom viđate već neko vreme, da li vam je dala povoda da pomislite da je luda?’

’Ne.’ odgovori on.

’Pa šta vas je navelo da to kažete?’

’Ma, znam da nije luda… nego…šta ako se ispalim? Šta ako ja napravim taj korak, a ona se povuče?’

’Razumem, vi mislite da ćete je uplašiti?’ pitam ja naivno.

’Ma ne mislim da ću je uplašiti nego da ću izgubiti i ovo što imam sad…’

’A šta sad imate?’

Ćuti…

Puštam ga da ćuti….

’Imam privid da imam nešto….’

Drugarica i Klijent su dve strane iste medalje.

Klijent je izbegavao inicijativu, u strahu od preuzimanja odgovornosti.

Drugarica izbegava odgovornost za situaciju u kojoj se našla.

’I? Šta ti misliš?’ vraća me njen glas za sto kafića.

’Mislim da je pravo pitanje ’šta si ti spremna da pružiš?’ a ne ’šta od njega očekuješ?’. Kad budeš sebi odgovorila na to pitanje, desiće se upravo ono što treba da se desi!’