• Branislava Majstorović

Biramo li ulogu Žrtve?

Updated: Apr 8

’Volela bih da se rodim ponovo!’ rekla je dok je uranjala lice u ruke!

’Razumem tvoju želju, i kada bi to bila opcija, šta bi uradila drugačije?’

’Bila bih hrabrija i odlučnija! Sigurnija u sebe!’ odgovorila je hitro.

’A šta te sprečava da sad budeš hrabrija, odlučnija i sigurna u sebe?’ upitah.

Nije bilo odgovora.


Ona nije prva koja je želela novi početak, ni prva koja nije znala da definiše šta je blokira da sada uradi nešto drugačije.

Obično, na prvoj seansi, zamolim klijente da naprave svoju plus/minus listu različitih oblasti u životu. To je odličan način da naprave inventar trenutne situacije, da sagledaju gde su, kako bi lakše mogli da odrede gde žele da stignu.

Vrlo često, u koloni PLUS su dve, tri kapitalne stavke. A u koloni MINUS bar duplo više. Često, po težini, ne mogu da se porede, ali za ove minuse se tako čvrsto drže, i nose ih toliko dugo, da su počeli da usporavaju korak i otežano se kreću.


Zato su tu, u mojoj kancelariji. Žele da ih neko sasluša i posavetuje. Žele utehu i priznanje da su učinili sve što su mogli sa onim što im život servira.

Uvek se iznenade kada napomenem da nije od nekog značaja zašto je situacija takva kakva jeste, ko je za to kriv, i šta je sve moglo drugačije.


Da li možemo nešto u prošlosti da izmenimo sad? Ili postoji način da u ovom trenutku uradimo nešto drugačije pre dve godine? Da li možemo da se teleportujemo u prošlost i promenimo tok događaja?

I kada bi krivica koju pripisujemo drugima bila prihvaćena, i da javno priznaju da su krivi i da su pogrešili, šta bi to promenilo?

Sem što bi imali ličnu satisfakciju, teško da bi se okolnosti poboljšale.

Zašto onda trošiti vreme, i novac, na ono što ne možemo da promenimo?


Uvek predložim da fokus prebacimo na to koje su nam opcije. Šta možemo, a šta ne.

Stvari na koje mi ne možemo da utičemo su okolnosti. Nismo birali, bar ne pri ovoj svesti, gde ćemo se roditi, u kakvoj porodici, na kom području, u kom istorijskom razdoblju. Ne možemo uticati na situacije: na poslu, u saobraćaju, na ulici…. ne možemo da kontrolišemo druge ljude, ni vremenske prilike.

’Ima li nešto što možemo da kontrolišemo?’, obično sledi kao pitanje.


’Naravno, mi imamo moć da kontrolišemo najvažniju komponentu, našu reakciju!’


Ne delujem vam kao bogzna šta?


Možda će vam biti korisno da osvestite dve stvari…


Prvo, u složenom sistemu uma, tela i emocija, zadatak emocija je sličan naprednoj navigaciji. Emocije su autonomna reakcija na promene u spoljnom svetu. Njihov zadatak je da obaveste sistem kada se nešto dogodi kako bi adekvatno mogao da se prilagodi novonastaloj situaciji.

Ovakav navigacioni sistem je bio krucijalan za praistorijskog čoveka! Pogotovo u situacijama kada je od brze reakcije, zavisio opstanak!

Zato su emocije autohtone i nezavisne od naše želje i volje.

Pa kako onda možemo da utičemo na naše reakcije ako ne možemo da utičemo na naše emocije, pitate se?


To nas dovodi do druge važne stvari, mi imamo moć, i zadatak, da izaberemo reakciju nakon emocije!


Ja sam upravo u situaciji koja je možda idealan primer za gore navedeno. Dok pišem ovaj tekst, kompjuter se uporno blokira. Spor je. Koče mi se i ekran i tastatura. S obzirom da sam tekst planirala da objavim pre nekoliko dana, navire bes što nije onako kako sam zamislila. Najrađe bih olupala kompjuter o pod (inače nisam destruktivna ali je emocija tog intenziteta).


Šta je moj izbor?


Mogu da besnim kako je kompjuter sr*nje, da se nerviram što ne mogu da završim ono što sam planirala, kada sam planirala, možda čak i popustim nagonu da ’povredim’ mašinu i ostatak dana provedem gunđajući na temu kako nisam uspela šta sam htela….

Ili, da prihvatim da je razlog zbog kog kompjuter koči možda taj što ga držim upaljenog već deset dana, sa desetine otvorenih dokumenata i programa, i da je potrebno da mu oslobodim kapacitet.

Do mene je! Do mene je bilo i svaki prethodni dan kada sam birala da ne dovršim započeto.

Možda tekst neću završiti kada sam planirala, ali ga svakako ne bih završila ni da sam izabrala bes, verovatno ni u narednih nekoliko dana.


Da li primećujete razliku u osećaju?


U prvom slučaju bih predala kontrolu, u drugom sam preuzela kontrolu.

Ni u jednom slučaju nisam imala moć da promenim šta se već desilo. Ni u jednom scenariju ne bih dobila ništa time da sam tražila odgovornost izvan sebe.

Situacija se već desila. Kako postupamo neposredno nakon situacije je ono što definiše da li ćemo nešto naučiti iz iste ili ne.


Ipak, češće se odlučimo da se prepustimo emociji….

Zašto?

Lakše je!


Naš mozak funkcioniše na auto pilotu. Lakše nam je da se prepustimo emociji i dopustimo da nas osećaj obuzme, nego da se potrudimo da uspostavimo kontrolu.

To može biti korisno kada su emocije produktivne i kada nas uvode u dobro stanje. Međutim, u stresnim situacijama, emocije umeju da nas blokiraju i da nas drže u nesvrsishodnom stanju mnogo nakon same situacije. Kad dozvolimo sebi da prepustimo kontrolu, osećamo se nemoćno. Kada se osećamo nemoćno predajemo se.


Kao moja klijentkinja na početku priče, svaki put kada se predamo, upadamo u ulogu ŽRTVE. Kada smo žrtve, nema naše odgovornosti. Uopšte. Sve je na drugima. Za sve su drugi krivi. Za sve su NAM drugi krivi!

Uloga žrtve nam nudi brojne izgovore za ljuljuškanje u zoni komfora. I ma koliko nam tu bilo tesno i neudobno, poznato je, umrtvljujuće. Ne zahteva od nas nikakvu akciju jer, tako je kako je i mi tu ništa ne možemo da promenimo!


Uloga žrtve se čini kao default u okruženju, pa i u našim reakcijama. Svakodnevno prisustvujemo situacijama gde se upire prst i traži krivac, bez lične odgovornosti… ni u tragovima!

Kako bi bilo da, vežbe radi, danas pokušate drugačije? Da svaki put kada osetite emociju, udahnete duboko i svesno odlučite kako ćete reagovati?

Možda će vam pomoći da se upitate: Koji osećaj bi mi bio koristan? ili Kako mogu da naučim iz ove situacije?

Na taj način ćete uspostaviti kontrolu i omogućiti sebi izbor koji vam iz pozicije žrtve nije dostupan.

Ne brinite, ukoliko vam ne bude korisno, lako ćete se vratiti starim obrascima.